Bio sam deset hiljada i u Banjaluci su me zvali Cener. Onda mi je Dr.Ante odstranio dvije nule i upoznao sa njemackom markom, ali svejedno, svi su me i dalje zvali Cener.

Najsretniji sam bio uvecer u dzepu momka koji ide na kont ili na kakav party, ili u novcaniku djevojke poslije zadnje korekcije sminke i roditeljskog ‘nemoj kasno.’ Najteze mi je bilo kad bi me neki, kao onaj Zeljko iz opstine, ponizavao i bacao po sankovima i naravno, kad su me protjerali.

Od starih veza cujem se ponekad sa Petakom koji je jos duplo jadniji od mene.

Ako se dream ostvari i neko me povede, zelio bih vidjeti sve te zapadne prijatelje i prijateljice koji se nalaze sada u banjaluckim novcanicima. Sve te Krune, Funte, Lire,
koje-kakve Dolare, Franke.. Pa cak i one istocno-evropske drugarice koje su nekad bile lude za mnom a danas me se vjerovatno i ne sjecaju. To bi me jako popravilo jer stalno sam u nekakvom kosmaru, posebno nocu.

Evo sinoc sanjam da su mi zadnje tri par. Kakav nightmare.